Starčevićevo pismo Ivanu Potočnjaku 22. VIII. 1852. :

Mili prijatelju da ste mi zdravo!

Teda negda evo vam odgovor na mnoga pisma. Koja sam, dobor se sećam, od vas primio, ali koliko ih je na kraju neznam, van za stalno držim, da nije manje od pet. Zašto sam vam se tako kasno odazvao, neću se izgovarati, nego ću vam samo nekolike istine kazati, koje kada čujete, bože daj da ne zavapite: ‘da sam ja na njegovu mestu, ja bi još više dugovao.’ Moj život nije drugo van učenje htijenje, pisanje, lenjarenje i – odkada je Dragia došao – dešputavanje. Doći će vreme da će te mi verovati, što vam sada kazah.

Rastrešen sam i razdeljen na 3-u strane: Još nemogu dobiti iz Djakova evangjelja i dela apostolah, koja sam na cenzuru poslao, a prie nego li ih dobijem neimam volje da još prevedem ovo malo što mi ostaje iz novoga zakona. Napisao sam 4 igrokaza, ali jer u njima ne pišem o ljubavi današnjoj t. j. o bludnosti, nemogu ih izdati, jer će mi ih policia konfiscirati. Ethike sam već blizu 30 arakah napisao, ali vidim da mi ni ona neće izići, jer se ne deržim u stvarih razuma nikakva autoriteta, a I bez toga strašan sam novotar kod najzlamenitiih pitanjah. To mi je jedna uteha, što ću ovih dana rečoslovicu moći pod tisak dati. Moguće da će mi policia i nju obustaviti zbogu exemplah, u kojih često dolazi ljubav domovine, sloboda, i t. d. Imam nešto i pesamah t. j. nekoliko žalostinkah, ali ni s njima van nesmim. Neću više da vam jadikujem, neću ni napominjati druge kojekakve malenkosti po novinah i kojekakvih časopisih. Verujte mi prijatelju, da mi je već pero na toliko omrznulo, da mu se uklonim, ako ga gde na putu vidim, pa volim i drugom ulicom odlaziti nego li preko ali kraj pera ići. Nemojte se smetati, istinu vam velim. Još imam ljubav samo do knjigah; sada se zabavljam samo s franceskom literaturom. Da bi znao, da ste se već i vi naučili parlirati franceski, poslao bi Vam Lamennais-a ‘Paroles d’un croyant…’ i možda još koju, a ovako u neizvesnosti čuvam ih za drugi put. Javite mi dakle čim prie, koliko znate franceski!

Knjige za koje ste mi pisali već sam davno naručio i nadam se da ću ih naskoro dobiti. Znajte da ovde cerkvena literature najgore stoji: ovdašnji svetjenici štiju romane i kojekakve ludorie a ne stvari crkvene, stoga knjigari imaju jako redko kad koju knjižicu svetjensku. Ja sam jedva izčekao gerčki novi zakon iz Lipske (Leipzig).

Hvala Vam za odgovor na moju poslanicu: Ja sam ga s Bogovićem štio, obadvoma se je verlo dopao, i gledati ćemo, da ga utisnemo, ako nam ikako bude moguće. On ga je per omnia aprobirao, a ja sam reprobirao samo one vaše intimne reči, kojima priznajete moju ljubav prama našemu narodu pa ju hvalite itd. Meni je sada sve drago što me poznate, a ne tražim hvalu, nego se vladam polag načela: ‘si omnia feceritis, quod prescriptia sunt, dicite: servi inutiles sumus, itd.’ Da vam još nešto kažem o onih poslanicah. Ono 5 što ih je izišlo možete smatrati samo za uvod, a tekar bi bila prava stvar došla. Još sam ih 4 dogotovio bio u njima sam opisao kako se zagrebčani derže u crkvi t. j. tako, kako se pošteni ljudi ni u teatru ni u krčmi nedrže, kako je luxus zavladao, kako se djaci pokvariše, kako je tugjinstvo zavladalo itd. – pa sam kanio još barem petnajst ovakovih napisati, ali eto zapreke: najednom kaza mi Bogović da mu je zabranjeno primati poslanice od A. S. na D. M. u B. Možete misliti kako nas je to dirnulo. Sada razmišljamo, pod kojim bi naslovom ove stvari mogli napraviti. Ako vam kakav naslov iznaći pojde za rukom, budite sigurni, da će i vaš odgovor doći, pa vas prosimo da pišete još štpgod. Bogović na svršetku t. g. ostavlja ‘Neven’, a to zbogu spletkah matičarskih, već su ga meni ponudili, ali ni ja nemam puno volje za to. Uredjivatelj Agramerice kriv je što su moje poslanice zabranjene, on je na ministerum zbogu njih pisao, pa je odozgora ovdašnji gradski satnik i zabranu dobio. Vi – vi po krajini Agramericu uzderžavate. Sram vas bilo. On je najveća nesreća za našu domovinu.

Moju polemiku bio bi vam već davno poslao, ali mi je bila kod nekojega zemljaka sve do sada, štijte ju dakle, pa mi kažite kako vam se dopada. Ja sam sirota sam samcat bio, a protivnikah 19, sreća da sam živ utekao. Još bi vam morao poslati polemiku s Matičari, ali ja neimam je već vam idem sada u odpravništvo narodnih novinah, pa ako ju dobijem poslati ću Vam i nju.

Kad ovu proštijete prosim vas, pošaljite je mome stricu u Bag, da čujemo što će on na nju reći. On će puno prigovarati, ja znam, ali polemika nije podpuna, ja bo sam njega samo mamio a videti ćete, on se siromah kasno setio na to, pa mi ostade dužan odgovor, iz koga bi bila tekar prava polemika izišla.

S Dragiom se celi božji dan i nemalo celu noć dešputujemo. To je zlo, da on ide za civilizaciom zagrebačkom, a ja smo i Ivan proti njoj. Dok njih dva dojdu kući pisati ćemo vam sva tri. Pripravite se! Ivan je postao komesar i sva je prilika, da će ovde ostati. Potanje naše stanje u sveobćem pismu.

Pozdravite sve poznane, a osobito gosp. Božića, Sokolića, Lukovića, Peroka i ako me još tko pozna. Recite g.g župnikom Božiću i Sokoliću, da su od moje strane gursuzi, kad mi ništa nepišu. Da bi ja mogao, pisao bi vam svakom na dan sedam rizah poziva, ali što ću kad ne mogu? Ništa van primite bratinski poljubac u ime i ona dva brata od vašega iskrenoga

                                                                                                               Ante.