UBIJANJE HRVATA KOD JEDNOG PONORA U
KOTARU FOČA
Medju
jezovita proživljavanja, koja su četnici-komunisti priredili Hrvatima u
jugoizotčnoj Hrvatskoj i drugdje, pripada svakako ubijanje i bacanje
Hrvata u ponor u kotaru Foča.
Adem Gaćanin, sin poginulog Šabana Gaćanina, iz
Prače, star 17. godina, koji je sretno izmakao jezovitoj smrti, izjavio je
u zapisnik, danom u kotarskoj izpostavi u Kalinoviku 12. prosinca 1941.
sliedeće:
"Došao sam iz Sarajeva u Kalinovik preko Mostara u
namjeri da otputujem kući u Praču. Iz Kalinovika sam pošao u utorak
9. prosinca 1941. u družtvu s Bogdanom Čokorilom, referntom zaklade, i
Ljubom Ninićem, obojica iz Kalinovika, te jednom ženom pravoslavne
vjerozipoviesti iz Čajniča, kojoj se imena ne sjeća. Osim ovih
sa mnom su pošli: dvojica mehaničara katolika iz Višegrada te učitelj
Nikša Škrabo, iz Ustikoline, takodjer katoličke vjeroizpoviesti. Pošli smo
ujutro iz Kalinovika prema Foči, ali su nas naši suputnici Srbi okrenuli u
selo Jažiće, udaljeno tri kilometra od Kalinovika, gdje su nas svratili u
han kod Gavre Tepavčevića. Kad smo došli u spomenuti han, u istom smo
našli jednog Srbina, koji je imao na nosu crni madež. Čim smo došli, on se
izgubio iz kavane nekuda napolje, te je za kratko vrieme došao sa nekih 30
četnika. Rekli su nam, da svi izadjemo napolje. Od nas su tražili
legitimacije i pitali, tko je od nas Srbin. Pošto su odvojili Srbe, njih su
otpratili putem Foče. Nadodajem i to, kad je nepoznati Srbin s madežom na
nosu izašao iz kavane, suputnici Srbi rekli su nama trojici katolika i meni, da
ne idemo s njima nego da idemo pola sata prije ili poslije. U medjuvremenu su
odmah došli četnici. To nam je rekao Ljubo Ninić, koji je imao veliku
šubaru na glavi. Učitelj Škrabo molio je Ninića da ga brani, a ovaj
mu je rekao da ne može i neće nikoga braniti. Pošto su odpratili putem
prema Foči suputnike Srbe iz Kalinovika, nas su uveli u kavanu i rekli
jednom djetetu da donese žice.
Prvog su svezali mene, a dok su vezali moje suputnike
katolike, ja sam izišao pred han i munjevitom brzinom pobjegao prema
Kalinoviku. Četnici su za mnom trčali i četiri puta na mene
pucali. Ja bih bio pobjegao, ali na svu moju nesreću susreo me u blizini
pilane u mjestu Ponori jedan seljak Srbin, debeo i visok sa šalom oko glave, i
rekao mi: "Neš pobjeć Turčine, balinsku ti majku!" Uhvatio
me za prsa i bacio na zemlju. U to su doletjeli četnici i počeli me
udrati kundacima u prsa a onda me poveli opet do hana, svezali žicom i vodili
me s učiteljem Škrabom uz potok rekavši, da idemo u Dobro Polje, da nam
dadu propustnice. Kada smo došli do jedne porušene kasarne, za koju su mi
poslije rekli da je na Krbljinama, krenuli smo s puta preko jedne njive. Oni su
nam rekli da se odmorimo. S nama su bila trojica četnika. Rekli su nam:
"Tko ima hljeba neka jede" ali nitko nije mogao jesti. Poslije
kraćeg vremena rekli su trojici katolika Hrvata da skidaju odiela te su
ovi odmah počeli skidati sa sebe odiela. U blizini našeg sjedišta bila je
jedna provalija dosta duboka. Jednog od mojih suputnika, mehaničara iz
Višegrada, koji mi je putem govorio da ima ženu u blagoslovljenom stanju pred
porodom, odveli su više jame, odmah ga ubili i bacili u jamu. Drugi
mehaničar Hrvat katolik, koji je bio podnarednik, molio je četnike da
se pomoli Bogu. Oni su mu dopustili, ali mu nisu dali dovršiti, nego su ga
ubili. U tom trenu molio ih je učitelj da ga ne ubiju. Ja, kako sam stajao
blizu jame, hitro sam u nju skočio, a čuo sam da su za mnom dva puta
pucali u jamu, ali me niesu pogodili. Kad sam sletio na dno jame, bio sam
onesviešten te nisam čuo, kada su bacili učitelja. Pošto sam se
probudio, čuo sam kako neko ječi pokraj mene. Podigao sam se i kako
je svietlo dolazilo s vrha jame, vidio sam, da je učitelj Škrabo. Pitao
sam ga, u što je ranjen. On mi nije znao reći da je ranjen, nego mi je
rekao, da je sam skočio u jamu, ali kad sam mu se bliže primaknuo, bio je
samo u košulji i hlačama. Vidio sam, da je ranjen kroz prsa i da krv ide.
Govorio je da mu je zima, te sam ga pokrio svojim kratkim kaputom. Pitao sam ga
može li se pridignuti, da idemo iz jame, on mi je rekao, da još ne može. Koliko
mi je poznato, učitelj Škrabo bio je do pola noći živ. Pred smrt u
bunilu je nešto govorio sa svojom ženom, tražio od nje da mu dade čašu
vode. Mene nije više mogao razumjeti, iako sam ga dozivao. Opraštao se sa
ženom, govoreći da će brzo umrijeti, te iza toga za kratko vrieme i
umro.
Ja
sam u jami ostao jedan dan i noć. Pokušao sam izaći prvi put, ali sam
pao natrag. Druge noći izašao sam iz jame i sam ne znam kako mi je
svemogući Bog dao moć, jer niesam dva dana i dvie noći ništa
jeo, a jama je bila duboka oko jedanaest metara.
Kada
sam u noći izašao iz jame, bio je mrak. te noći sam nekuda lutao po
velikom sniegu preko najviših brda i došao do nekog mlina pokraj nekog sela, za
koje sam kasnije saznao, da se zove Vlaholje. Tu mi je jedan čovjek
pokazao put u Kalinovik, te sam neopažen od četnika došao.
Drugo nemam više što reći, a da je tako bilo, mogu se
zakleti. Nadodajem i to, da su mi četnici putem govorili, da će u
Kalinoviku ubiti sve muslimane i katolike."